СРПСКА АКАДЕМИЈА ОБРАЗОВАЊА

Рођен је 23. децембра 1922. године у селу Ка­тићи (Брезова), општина Ивањица, у учи­тељ­ској породици. Основну школу учио је у селу Јошеви (Обреновац), а гимназију (пет раз­реда) и учитељску школу у Ужицу, коју је завршио јула 1943. године. У време „Ужичке репу­блике“ учество­вао је у НОП-у.

По завршетку учитељске школе непуну годину дана провео је у Националној служби за обнову Србије у Пожеги и Београду. Крајем септембра 1944. године приступио је НОП-у ЈНА демо­билисан је 28. августа 1946. године. Одликован је Медаљом заслуге за народ.

Октобра 1946. године примљен је на студије педагогије Фило­зоф­ског факултета у Београду, које је као стипендиста Министарства просвете Србије заршио 27. септембра 1950. године, са средњом оценом 9,55.

У току студија учествовао је у раду организације НСО-а (На­родне студентске омладине). Био је руководилац Факултетског одбора за питања стручног рада и председник Културно-уметничког друштва „Крсто Бајић“ студената Филозофског факултета. Осим тог шест месеци био је на изградњи пруге Шамац-Сарајево (у Одсеку за агитацију и популаризацију Главног штаба омладинских радних бригада у Зеници), потом два месеца на изградњи Ауто пута „Братство-Јединство) и у два маха (лета и новембра 1949) на изградњи Студентског града и хотела „Југославија“ у Новом Београду. За учешће у радним акцијама добио је три пута признање ударника, а за рад у НСО-у неколико пута похвале и награде.

По положеном дипломском испиту постављен је најпре за професора средње школе, а потом (јануара 1951) изабран је за асистента за предмет Историја педагогије на Катедри за педагогију Филозофског факултета у Београду.

Као асистент водио је самостално семинрске вежбе и (добро­вољ­но) предавао Историју педагогије две матурске године у Школи за вас­питаче у Београду. Као стипендиста УНЕСКО-а био је шест месеци на стручном усавршавању у Савезној републици Немачкој и учествовао на неколико међународних скупова са темама из области историје педагогије.

Докторску дисертацију под насловом: Морално васпитање у школама србије (1830-1878) одбранио је 15. јуна 1963. године. У звање доцента за предмет Историја педагогије (општу и националну) изабран је 1965 (поново у исто звање 1971), у звање ванредног професора 1976. (поново 1981) и у звање редовног професора 1983. године. Пензионисан је 1. октобра 1988. године.

За све ово време посветио се изучавању педагошко-школске прош­лости. Резултат таквог рада је обимна библиографија научних и стручних прилога из опште историје педагогије и историје педагогије и школства Србије, конституишући је као самосталну наставну дисци­плину студија педагогије.

Током целокупног рада на Филозофском факултету ангажовано је радио у Педагошком друштву Србије: као секретар и председник, члан редакције и главни и одговорни уредник часописа „Настава и васпитање“, секретар и потпредседник Савеза педагошких друштава Југославије и одговорни уредник часописа „Педагогија“. Био је секретар Секције Удружења наставника Филозофског факултета, председник Комисије за наставу Филозофског факултета, члан Савета Филозофског факултета (заменик председника и председавајући Савета радника Филозофског факултета), управник Одељења за педагогију и Општег педагошког семинара Филозофског факултета. У својству хонорарног професора предавао је Општу педагогију с дидактиком на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, Педагошко-техничком факул­тету у Чачку и Факултету примењених уметности у Београду. У истом својству учествовао је као испитивач из предмета Основи педагогије на стручним (државним) испитима професора приправника на неколико факултета Универзитета у Београду.

Био је члан СКЈ (секретар ООСК, секретар ООСК наставника Филозофског факултта, секретар Комитета СК Филозофског факултета, члан Универзитетске конференције СК, члан Статутарне комисије УК СКС и члан Председништва Сталне акционе конференције СК Фило­зофског факултета.

Одликован је Орденом рада са сребрном звездом (1988). Добит­ник је Октобрске награде града Београда (1974), Награде „Доситеј Обрадовић“ (1979), Награде Управе фонда „Милица и Милош В. Јанковић“ на Филозофском факултету у Београду (1987), Вукове нагрде (1987), Награде за животно дело „Др Вићентије Ракић“ Педагошког друштва Србије (1999) и више других признања.

[ Прва страна ] [ Претходна ]

Последња измена: mar-24