СРПСКА АКАДЕМИЈА ОБРАЗОВАЊА

Прва страна Претходна Садржај Чланови САО SAO Members

З.Петровић
Н.Поткоњак Ј.Ђорђевић Д.Ж.Марковић М.Вилотијевић М.Ратковић Д.Савићевић В.Тешић Д.Херцег Г.Гојков Ђ.Ђурић М.Недељковић Е.Каменов М.Ивковић С.Богдановић М.Даниловић З.Петровић Л.Михуц Б.Влаховић М.Милин К.Мурешану В.Нојман М.Блажић А.Илика П.Ј.Отиман З.Жоглев Р.Николић М.В.Силантјева М.Узелац М.Сегединац Г.Максимовић З.Аврамовић С.Гашић-Павишић А.Крајнц Л.Бетеа Р.Антонијевић Б.Јовановић Н.Мијановић Н.Сузић Р.Бубањ Р.Николић У.Шуваковић В.Банђур Д.Бранковић

 


Часопис Истраживања у педагогији

 

Златибор Петровић

 

Б И О Г Р А Ф И Ј А

 

 

Dr sc. Dr h.c. Златибор  Петровић, редовни члан САНУ, рођен је у Уљми,19. априла 1921. године, лепом и богатом банатском селу, у великој породици Петровића од оца Тиме и мајке Ангелине. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу, где је са одличним успехом положио велику матуру 1940. године.

Планирао је да после завршених курсева летења упише Војну ваздухопловну академију, али је очево одлучно «не» учинило да ваздухопловство остане само сан. У вишим разредима гимназије још један догађај је оставио на њега врло упечатљив утисак – сусрет са микроскопом. Тада још није знао да ће микроскоп постати његово главно оруђе за рад кроз читав живот.

Тако је уписао студије ветерине, које су убрзо биле прекинуте, рат у Европи је беснео и приближавао се Југославији. Бомбардовање Београда затекло га је на железничкој станици на путу за одредиште где му је био војни распоред, да би га Немци 18. априла заробили и после Бањице и других логора, транспотовали за Немачку. Са групом Вршчана углавном студената и гимназијалаца, био је распоређен  у радну команду у планинама Тирингена, где је две године радио у каменолому, а за време жетвених радова код сељака. Остатак ропства провео је као болничар у логору. Ослобођен је 17. априла 1945. године, тачно после четири године. У Вршац је стигао тек 3. августа, и исте године  у јесен наставио студије ветерине.

Као одличан студент, био је већ од 1947. године демонстратор у Институту за парзитологију на Ветеринарском факултету. У слободно време бавио се експерименталним истраживањима, па је тако за свој научни рад добио I награду за студентски научни рад на Београдском универзитету.

Дипломирао је септембра 1949. године и одмах распоређен на Ветеринарски факултет у Институт за паразитологију. Тако је отпочела његова научноистраживачка и наставничка делатност која се није завршила пензионисањем, 1986. године.

Оженио се 1946. године својом великом љубављу, Љубицом-Бубом и имају ћерку Ангелину.

Крајем 1952. године изабран је за доцента за предмет Паразитологија на ветеринарском факултету у Београду. За ванредног професора за исти предмет изабран је крајем 1959. а за редовног професора крајем 1965. године.

Од 1967. па до пензионисања 1986. године био је шеф Катедре за паразитологију на Ветеринарском факултету.

Дужност продекана на том факултету је обављао од 1962. до 1964. године, а декана од 1964. до 1967. године. Председник  Савета Ветеринарског факултета био је од 1972. до 1974. године.

Од 1952. до 1956. године непрекидно је учествовао у научноистраживачком раду тадашњег Института за паразитологију Српске академије наука а касније Одељења за паразитологију Института за медицинска истраживања. Од 1969. до 1986. године био је управник тог Одељења и председник Савета тог Института 1978-1979., а од 1979. до 1990. године непрекидно је председник Научног већа.

На многим научним скуповима у земљи и иностранству често је по позиву држао уводна предавања или пленарне реферате. Председавао је светским ветеринарским конгресима у Мексико Ситију и Хановеру и интернационалним конгресима паразитолога – Минхен, Париз, Рен, Трогир, Измир. Као гост одржао је предавања у паразитолошким институтима иностраних академија наука (Чехословачка академија, Свесавезна академија наука СССР, Академија пољопривредних наука СССР, Бугарска академија наука, Пољска академија наука, Литванска академија наука). Као гостујући професор учествовао је у извођењу последипломске наставе на Слободном универзитету у Берлину и Високој ветеринарској школи у Хановеру, на Медицинском и Природо-математичком факултету у Београду. Такође је одржао предавање на Ветеринарским факултетима у Вроцлаву, Варшави, Кошицама, Вилни, Будимпешти, Софији и Сарајеву.

Био је члан уређивачких одбора међународних часописа Helmintologija и Folia parasitologica и часописа на енглеском језику Универзитета у Нишу и Приштини.

Учествовао је у оснивању Европске федерације паразитолога 1967, а од 1971. до 1980. године био је генерални секретар те Федерације и члан Извршног одбора Светске федерације паразитолога. Био је потпредседник Савеза ветеринара и ветеринарских техничара Србије 1971-1973. и председник Српског ветеринарског друштва 1994-1998. године. Био је један од оснивача и први председник Друштва паразитолога Југославије (1971. и 1995. године).

Прво велико међународно признање за научни рад добио је у земљи где је паразитологија као наука била најразвијенија. Било је то децембра 1966. године у Москви када је изабран за почасног члана Свесавезног друштва хелминтолога Академије наука СССР-а. Затим су следила друга признања, најчешће избор за почасног члана научних друштава и Британског друштва паразитолога.

Септембра 1978. године изабран је у Чехословачко паразитолошко друштво при Чехословачкој академији наука. Мађарско друштво паразитолога изабрало га је 1980. године, а Бугарско паразитолошко друштво 1987. године.

Приликом прославе 100 година од рођења академика К.И. Скрјабина 1983. године у Москви му је додељена почасна диплома.

Почасни је члан Српског лекарског друштва и редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва од 1976. године.

И на Београдском универзитету имао је врло значајне функције као члан више одбора и комисија. Када је након 1971. године и дешавања у Хрватској, међународни семинар под називом «Универзитет данас» у Дубровнику, запао у кризу, и после оставке дотадашњег председника Организационог одбора, Београдски универзитет је за члана предложио управо проф.др Златибора Петровића.  На првој наредној седници председништва Заједнице југословенских универзитета изабран је за председника Организационог комитета. На тој функцији је остао пуних седам година, а «Универзитет данас» је поново ушао у календар културних  збивања УНЕСЦО-а. На заседању 1978. године у Дубровнику било је представника из 107 земаља.

Као делегат групације медицинских факултета у првом сазиву Самоуправне интересне заједнице наука Србије (1974-1978.) био је изабран за члана Извршног одбора те Заједнице и за председника Комисије за међународну научну сарадњу. На првој седници Савета Савеза републичких и покрајинских заједница за научни рад у СФРЈ (Савет СЗНЈ) био је изабран и за председника такве Комисије овог Савета. Био је и председник Савета СЗНЈ (1977-78.). У другом сазиву Самоуправне интересне заједнице науке Србије био је делегат Српске академије наука и уметности и изабран за председника скупштине те Заједнице (1978-1982. године). За то време био је и шеф југословенске делегације на заседањима: ОЕБС-а у Хамбургу, Европских националних савета за науку у Риму и на заседању UNESCO-CASTRAB-a у Рабату (Мароко) и Београду. Од 1982. до 1986. године био је председник Комисије за међународну научну сарадњу UNESCO-a за Југославију.

За члана Савета Београдског универзитета био је именован 1994. године, а за председника тог Савета изабран је 1996. и на тој функвији остао до 1998. године.

И у Српској академији наука и уметности имао је озбиљних обавеза и задужења. Дужи низ година члан је управног одбора Фонда за научни рад САНУ, члан Одбора за историју медицине, ветерине и фармације, члан Одбора за заштиту човекове околине а такође и дуги низ година председник Одбора за проучавање фауне Србије и уредник  објављених Зборника радова тог Одбора.

Уз врло озбиљне и одговорне функције које је имао у друштвеним организацијама ветеринарске медицине, у последњој деценији био је председник Српског ветеринарског друштва и председник Академије ветеринарске медицине Српског ветеринарског друштва.

 Посебно се издваја његов рад на стварању научног кадра и способност да заинтересује људе за науку, о чему сведочи преко 80 менторства.

Има објављених преко 230 научних радова код нас и у свету и пет универзитетских уџбеника (коауторство).

 

ПРИЛОЗИ

Студијски боравци у земљи и иностранству

 

            У својој научној и наставничкој каријери боравио је краће или дуже време у следећим научним центрима и установама:

- 1951. Ветеринарски факултет у Загребу;

- 1953. Institut für Tropenmedizin-Hamburg – систематика крпеља;

- 1956. Рим-ФАО – скуп о артроподама векторима болести;

- 1957. Париз, Institut Pasteur i Ecole nationale vétérinare d'Alfort;

- 1958. Љубљана, Медицински факултет – Сабин-Фелдман тест за токсоплазмозу;

- 1958. Праг, Институти за паразитологију чехословачке академије наука;

- 1959. Јерусалим, Hebrew University – Одељење за акарологију;

- 1961. Лондон, Оксфорд, национална конференција паразитолога;

- 1962. Москва, Свесавезни институт за хелминтологију;

- 1963. Алма-Ата, Ташкент, Тбилиси, Ереван, Лењинград – Институти за  

            паразитологију националних академија наука;

- 1964. Париз, Office internationale des épizooties;

- 1964. Софија, Институт за паразитологију Бугарске академије наука и

            паразитолошки центри у Старој Загори и Великом Трнову;

- 1964. Bellagio (Como), Светска здравствена организација WHO – научни скуп о

            токсоплазмози;

- 1967. Берлин, Freie Universität – гостујући професор;

- 1967. Загреб, у име О.I.E. поздравио јубилеј 50 година Ветеринарског Факултета;

- 1971. Rennes, председавао на I Европском мултиколоквијуму паразитолога;

- 1971. Mexico City, председавао на XIX Конгресу ветеринара;

- 1973. Париз, Office internationale des épizooties;

- 1973. Беч, шеф делегације на прослави 200 година Ветеринарске високе школе;

- 1978. Атланта, (САД), CDC – семинар за зоонозе;

- 1978. Будимпешта, мађарско-југословенски паразитолошки дани;

- 1982. Вилна, Литванска академија наука и Ветеринарски факултет;

- 1982. Високе Татре – међународна конференција о хелминтима;

- 1983. Измир, Европски мултиколоквијум из паразитологије;

- 1987. Будимпешта, Универзитет ветеринарских наука, додела «Dr.h.c.»

- 1990. Beč, Tierärztliche Universität, проучавање југословенских ветеринара који су

            студирали у Бечу;

- 1999. Јахорина, оснивање Академије наука и уметности Републике Српске,

            председник Комисије за медицинске науке.

Посетио је Ветеринарске факултете у: Лондону, Копенхагену, Бриселу, Лиону, Милану, Солуну, Измиру, Темишвару, Кошицама, Минхену, Хановеру, Гисену, Брну, Mexico City и више колеџа у САД.

 

Прва страна ] Претходна ]

Последња измена: okt-18