СРПСКА АКАДЕМИЈА ОБРАЗОВАЊА

Прва страна Претходна Садржај Чланови САО SAO Members

М.Узелац
Н.Поткоњак Ј.Ђорђевић Д.Ж.Марковић М.Вилотијевић М.Ратковић Д.Савићевић В.Тешић Д.Херцег Г.Гојков Ђ.Ђурић М.Недељковић Е.Каменов М.Ивковић С.Богдановић М.Даниловић З.Петровић Л.Михуц Б.Влаховић М.Милин К.Мурешану В.Нојман М.Блажић А.Илика П.Ј.Отиман З.Жоглев Р.Николић М.В.Силантјева М.Узелац М.Сегединац Г.Максимовић З.Аврамовић С.Гашић-Павишић А.Крајнц Л.Бетеа Р.Антонијевић Б.Јовановић Н.Мијановић Н.Сузић Р.Бубањ Р.Николић У.Шуваковић В.Банђур Д.Бранковић

 


Часопис Истраживања у педагогији

МИЛАН УЗЕЛАЦ

 

Б И О Г Р А Ф И Ј А

 

Библиографија

Проф. др Милан Узелац (Вршац, 1950) студирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду, где је и дипломирао 1974. радом из естетике (Положај песништва у Платоновом мишљењу). На истом факултету је магистрирао 1980. године радом о естетици и поетици једног домаћег аутора (Естетичка и књижевнокритичка схватања Лазе Нанчића), а докторирао је 1985. у Загребу радом из савремене филозофије (Филозофија игре Ојгена Финка). Универзитетску каријеру започео је 1986. када је изабран за доцента за Општу теорију уметности и Социологију уметности на Академији уметности у Новом Саду, да би већ 1990. године био унапређен за ванредног професора за Естетику на Филозофском факултету у Новом Саду, а 1995. за редовног професора за предмете Естетика и Онтологија на истом факултету (где је био професор од 1990. до 1996. године). Од 1996. до 2007. године предаје Естетику, Естетику музике и Историју филозофије на Академији уметности у Новом Саду, а од 1. октобра 2007. до 15. фебруара 2010. радио је као редовни професор на Оделењу за филозофију и социологију на Филозофском факултету у Косовској Митровици где је предавао Средњевековну и нововековну филозофију и Онтологију. Након тога професор је на Високој школи струковних студија у Вршцу где је предавао Филозофске основе савремених педагошких теорија, Главне правце савремене филозофије и Примењену логику. Од 2015. предаје Филозофију и историју спорта и Реторику на Спортској академији Београд у Београду. Проф. др Милан Узелац свестрано образован филозоф који подједнако добро познаје како класична античка филозофска достигнућа, тако и савремена кретања у филозофији. Такав тип филозофа је све ређи у данашњем безнадежно ускостручно расцепканом, технолошки пренапрегнутом и идеолошки затрованом свету. Узелац није само изузетно вредан и марљив универзитетски професор, потпуно предан свом педагошком позиву, већ такође и веома плодан и узоран филозофски писац који је развио не мање богату и разгранату списатељску делатност. Управо захваљујући томе што има подједнако развијен смисао и истанчан слух како за оно старо и наслеђено у филозофији, тако и за оно ново и надолазеће у њој, њему је пошло за руком да релативно рано створи обимно и самосвојно филозоф-ско дело. Библиографија његових радова обухвата више од 35 књига студија и есеја, 13 књига песама, 5 књига превода, преко стотину студија и есеја у разним часописима као и мноштво песама и превода у низу часописа а на различитим језицима. Подробнији подаци о томе могу се наћи у Биобиблиоградији на његовом сајту (http://www.uzelac.eu/index.files/MilanUzelacBiobibliografija.htm). У средишту Узелчевог бављења филозофијом налази се тумачење смисла и улоге уметности у данашњем свету. Посвећеност том великом задатку јесте, заправо, окосница читавог његовог досадашњег филозофског прегнућа. Од својих првих покушаја у филозофији, па све до најновијих радова, он је потпуно посвећен том задатку, који се слободно назвао естетичким истраживањима. Наравно, подразумевајући под тим називом не било какво стручно описивање уметничких појава и предмета у оквиру неког пригодног школског програма, већ свеобухватно критичко истраживање данашњег стања уметности и уметничке праксе на трагу темељних онтолошких увида и посредством највреднијих методских подстицаја који долазе из целокупне филозофске традиције, као и поготово из Хусерлове феноменологије. Тим називом он је јасно ставио до знања да филозофија у доба постмодерне није највише место одакле се просуђује уметност, већ да се кључ за разумевање савремене филозофије налази управо у уметности. Овај његов одлучан искорак према естетици трајно је обележио правац и карактер читавог његовог филозофског промишљања наше савремености. При том се запажа да је Узелац крајње опрезан и одмерен у својим штурим програмским назнакама: мада класични образац филозофског истраживања уздиже високо изнад свих тежњи и достигнућа модерне уметности, поготово њених постмодернистичких застрањивања, он се, ипак, устручава да ту уметност у целини брутално жигоше и с презиром одбаци као обично смеће. Штавише, његову истраживачку страст снажно покреће управо пошаст постмодернистичког лутања и тражења у свим областима савременог уметничког стварања, почев од песништва и музике, па све до драмских и ликовних уметности, као и потпуна збрка у погледу свакојаких очекивања везаних за та лутања и тражења. Дубоко незадовољан постојећим стањем ствари, Узелац мисли и пише о уметности не само на основу најдубљих знаних филозофских увида, већ и из непосредне уметничке праксе, на основу дугогодишњег властитог песничког искуства, будући да је аутор многих песничких књига. Стога није нимало чудно што он неуморно понавља да је криза постмодернистичког пројекта уметности и естетике незаобилазан путоказ, ако не већ и незаменљив ослонац за просуђивање стварних изгледа модерне филозофије да оправда и потврди свој даљи опстанак у данашњем непредвидљивом хаотичном свету. Основне идеје своје филозофије уметности Милан Узелац је развио на широком плану у многим својим књигама, стално продубљујући и допуњавајући своју почетну истраживачку замисао. Из разумљивих разлога, овде није могућно примерено приказати богат и разноврстан садржај свих тих његових књига, па чак ни оних најважнијих, макар само у колико-толико згуснутом облику. Далеко би нас одвело чак и ако бисмо покушали да тек овлаш и делимично расплетемо густу мрежу његових чврсто повезаних извођења. На срећу, то није ни неопходно да би се схватило оно најважније. Морамо се задовољити само простим указивањем на кључна места неких од његових књига, које заслужују највећу пажњу и шире јавности, а не једино ужег круга филозофски образованих читалаца. Као најзначајније, или бар најрепрезентативније, ако не и највредније Узелчеве књиге овде бисмо могли издвојити следећих пет, које чине основу његових потоњих филозофских, естетичких и транспедагошких истраживања: 1. Космологија уметности (1995, стр. 246). Иза на изглед скромног поднаслова ове књиге Оглед о пореклу феноменолошке естетике крије се крајње амбициозна намера њеног аутора да покаже основне теме Хусерлове феноменологије које чине темељ савремене феноменолошке естетике. Филозофску димензију фено-менолошке естетике Узелац успоставља и гради на основу ретких, местимичних изјава Едмунда Хусерла о уметности, и уверљиво показује домете феноменолошког начина мишљења на примеру песништва као и ликовних и драмских уметности. Посебно треба указати на трећи део књиге под насловом Феноменологија уметности, где се опширно говори о природи уметничког дела, о уметничким и естетским вредностима, а у завршном делу развија се теза о уметности као техно-логији. 2. Естетика (1999; 2003, стр. 312). Ова књига није само сажети преглед основних савремених естетичких идеја (како би се с обзиром на њен наслов могло помислити), већ је она заправо резултат обимних истраживања која се ослањају на најрелевантнију савремену литературу из области филозофије и естетике. Овде је, у оквиру пет поглавља (Појам и предмет естетике, Естетичке категорије, Одређење појма уметности, Уметничко дело, Естетика и уметност данас) на прегледан и систематичан начин изложено стање уметности и естетике у наше време. Од посебног је значаја последње поглавље у којем се разматра ситуација уметности и естетике у сенци кризе постмодерног пројекта, а што свој логички завршетак има у епилогу под насловом Естетика и постмодерна уметност. 3. Историја филозофије (2005, стр. 634). Ово је по обиму и замисли један од најамбициознијих подухвата те врсте код нас. Ослањајући се на најрелевантнија дела из историје филозофије, као и на најзначајније прегледе који осветљавају настанак и развој историје филозофије, Узелац је овде предложио један оригиналан начин излагања историје филозофије, који држи у равнотежи како источну и западну патристичку и схоластичку филозофију, тако и савремену западну и православну мисао. Оно што је у том излагању најоригиналније, свакако је начин на који су филозофи сасвим различитих определења доведени у један јединствен дијалог о ствари филозофије, те се сама филозофија показује као дело и обавеза свих. 4. Посткласична естетика (2005, стр. 152). Овде се са разних страна и из различитих перспектива разматра стање умет-ности и естетике у време после постмодерне. Пошто је већ у својим ранијим књигама дошао до уверења да све битне стратегије постмодерне припадају прошлости, јер овде није реч о некој фило-зофској, већ далеко пре о књижевној тенденцији која није довољно теоријски оправдана, Узелац настоји да покаже антикварност постмодерности тако што као највеће постмодерне уметнике и мислиоце истиче Албрехта Дирера и Николу Кузанског, и то у оквиру разматрања могућности уметности на тлу динамичког, само-организујућег хаоса и модела дисипативних структура какве опи-сује Иља Пригожин. 5. Филозофија музике (2005, стр 396). Ова књига представља резиме десетогодишњег Узелчевог промишљања мес-та и смисла музике у космосу, и то у контексту целокупне филозофске традиције (од Питагорејаца, Платона и Аристотела, преко Плотина и Прокла, Аристида Квинтилијана, Григорија Ниског, Кеплера, Декарта, Канта, Хегела и Шопенхауера, до Ничеа, Бузонија, Лосева, Блоха и Адорна). Овде он долази до недвосмисленог закључка да је музика, схваћена као отелотворење musica mundana, крајем XIX столећа дошла до свога краја, те да се са неопитагорејством Ф. Бузонија и А.Ф. Лосева вратила свом почетку, потврђујући тако логичност свог завршетка. Аутор на то посебно указује у додатку књиге (стр. 277-389) штампаном и као посебна књига под насловом Horror musicae vacui (2005, str. 178), где разматра усуд композиторске музике друге половине XX столећа и на примерима савремених композитора (Шефер, Штокхаузен, Булез, Шнитке, Ксенакис) показује зашто се експериментисање с музичким материјалом не може проглашавати за музику, која је далеко од тога као небо од земље, али и много даље од нас самих. Након тога, могли бисмо тематски издвојити неколико праваца у којима се кретало даље филозофско истраживање др Милана Узелца Као прво, издвојили бисмо неколико књига на трагу његове Посткласичне естетике, а то су: Дисипативна естетика и Инфлациона естетика које повезује иста нит водиља, настојање да се одговори на питање: чему уметност у наше време које њој није ни у најмањој мери наклоњено. У последњој књизи у том низу, под специфичним називом Филозофија последње уметности, др Узелац долази до закључка да уметност, наставши у једном историјском тренутку, као једна типично исторична творевина, дошла је почетком XX столећа до свог завршетка, и да ми данас живимо у време после краја уметности, у њеном радикалном одсуству. Управо стога, природа света у којем одсуствује уметност као највиши извор људскога духа. Као и већина класичних професора филозофије др Милан Узелац није могао оставити по страни ни проблеме односа филозофије и педагогије, односно, питање идеје универзитета које се као посебна тема јавља у мноштву филозофских истраживања већ од средине XVIII столећа и остаје отворено до наших дана, све време подстичући плодотворно расправљање. У том смеру он је објавио неколико књига: Метапетагогију I и Метапедагогију II (које је објединио у књизи Приче из болоњске шуме), да би потом објавио и нове две књиге под насловом Филозофија образовања I-II. Промишљујући могућности отварања простора за изградњу једне нове, транспедагошке концепције, Узелац у све четири до сада објављене књиге, критикујући савремене реформе образовања, указује на непревазиђене тековине традиционалног образовања које чине темеље европске културе и цивилизације, но, у исто време, свестан радикалних друштвених промена којима је обележено последњих неколико деценија којима ми мисаоно припадамо, он настоји да нађе решења за излаз из ситуације у коју је савремено образовање доспело. На крају овог реферата треба још укратко скренути пажњу на јавну делатност Милана Узелца, којој је он такође несебично посвећен. Она није ништа мање важна и плодна од његове академске делатности у оквиру универзитетског здања, већ је, штавише, нераскидиво повезана са њом. Своја схватања савремене естетике и усуда модерне уметности, посебно данашњег ста-ња филозофије у време које јој није благонаклоно, Узелац је излагао на многим скуповима филозофа у иностранству (Мадрид, Фрајбург, Јена, Келн, Минстер, Рига, Ређио Емилија, Праг, Москва), а своје радове је објавио у Немачкој, Италији, Чешкој, Русији, Јапану и Америци. На тај начин његове идеје и његови ставови налазе се у непрекидном плодотворном дијалогу не само са студентима филозофије и студентима уметности, већ и са колегама филозофима и естетичарима који живе далеко ван граница Србије. С обзиром на све напред изложено, имајући у виду сав досадашњи рад Милана Узелца у области филозофије, и посебно уметности и естетике, као и високо оцењујући значај и вредност његовог упорног указивања на одговорност која стоји пред филозофијом данас за њену судбину сутра, Скупштини Српске академије образовања изабрала га је 2013. за дописног, а 2017. за редовног члана САО.
 

 

Прва страна ] Претходна ]

Последња измена: mar-19