СРПСКА АКАДЕМИЈА ОБРАЗОВАЊА

Прва страна Претходна Садржај Чланови САО SAO Members

М.Вилотијевић
Н.Поткоњак Ј.Ђорђевић Д.Ж.Марковић М.Вилотијевић М.Ратковић Д.Савићевић В.Тешић Д.Херцег Г.Гојков Ђ.Ђурић М.Недељковић Е.Каменов М.Ивковић С.Богдановић М.Даниловић З.Петровић Л.Михуц Б.Влаховић М.Милин К.Мурешану В.Нојман М.Блажић А.Илика П.Ј.Отиман З.Жоглев Р.Николић М.В.Силантјева М.Узелац М.Сегединац Г.Максимовић З.Аврамовић С.Гашић-Павишић А.Крајнц Л.Бетеа Р.Антонијевић Б.Јовановић Н.Мијановић Н.Сузић Р.Бубањ Р.Николић У.Шуваковић В.Банђур Д.Бранковић

 


Часопис Истраживања у педагогији

МЛАДЕН ВИЛОТИЈЕВИЋ

 

 

Б И О Г Р А Ф  И Ј А

 

Младен Вилотијевић рођен је 22. марта 1935. године у Сијерчу, општина Бајина Башта, Ужице. Основну четвороразредну школу завршио је у Костојевићима, нижу гимназију у Завидовићима, Учитељску школу у Тузли. Апсолвирао је на Филозофском факултету у Београду, а дипломирао у Сарајеву. Последипломске студије завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву. Магистрирао на тему: Потребе ученика као детерминирајући фактор програмирања васпитног рада у домовима ученика. Докторирао на истом факултету на тему: Утицај система комплексног вредновања на васпитно-образовне резултате у школи.

Наставничку каријеру започео је у школама Босне и Херцеговине као учитељ у Чалићу, Лопарама, Растошници, Теочаку,  Јасиковцу, Чардачинама. Радио у неподељеној школи и у комбинованим одељењима. Водио аналфабетске течајеве, продужне течајеве (ранг млађих разреда основне школе) и течајеве основних знања (ранг шестогодишње основне школе) као и течајеве за просвећивање женске сеоске омладине. У Јасиковцу је отворио основну школу, био њен први учитељ, која је радила у згради намењеној за верску наставу (мектебу). Уз ангажовање мештана, без икакве државне помоћи, изграђена је нова школа. Учитељску каријеру, по одслужењу војног рока, наставио је у Моровићу, Србија, Аутономна покрајина Војводина.

Од 1960. године ради у Србији, на територији града Београда као директор Основне школе Милорад Лабудовић Лабуд у  Барошевцу, а затим у Основној школи Моша Пијаде у Рудовцима, општина Лазаревац. У Барошевцу је, уз новчана средства мештана дограђено неколико учионица и других просторија за потребе основне школе. Школе у Барошевцу и Рудовцима као веома афирмисане биле су изaбране за сараднике Југословенског завода за проучавање школских просветних питања. У Рудовцима је вршена експериментална провера програма васпитног рада који је сачинио Републички завод за основно образовање и образовање наставника.

Од 1966. до 1972. године био је руководилац васпитне службе  Дома железничких ученика и студената у Београду. У то време статус и делатност ових установа није била законски нити стручно-програмски регулисана и нормирана. Покренуо је оснивање Заједнице домова ученика Србије и био њен први председник. Покренута је веома запажена активност у правном и стручном нормирању делатности ових институција. Активношћу Заједнице донет је први Закон о домовима ученика и први Програм васпитног рада ових институција. Покренута је запажена издавачка делатност. Ангажовањем колектива аутора написана је и прва књига Васпитни рад у домовима ученика која је по, оцени тадашње стручне и научне јавности, написаних приказа од стране изузетно компетентних научника, оцењена као први уџбеник интернатске педагогије код нас (Златко Преград, Педагошки рад, Загреб).

Покренуо је школовање васпитача за домове ученика отварањем одељења Педагошке академије из Љубљане у Београду, и био његов први руководилац. Педагошка академија у Љубљани је једина у тадашњој Југославији имала смер за школовање домскх педагога. Одељење у Београду имало је свој одсек у Сарајеву. На овом Одељењу школовани су први домски васпитачи у Србији и Босни и Херцеговини. Договором са Филозофским факултетом у Сарајеву извршена је измена плана и омогућен наставак школовања ових домскх кадрова на групи за педагогију Факултета. Покренуо је отварање Одељења за педагогију Филозофског факултета из Сарајева у Београду и био његов руководилац. У то време у Србији су још увек биле учитељске школе, те су на поменутом Одељењу љубљанске академије школовани и први учитељи са вишом спремом.

Као председник Заједнице домова ученика покренуо је израду вишегодишњих програма стручног усавршавања васпитача. По избору за председника Заједнице домова Југославије активност стручног усавршавања васпитача пренета је на југословенски ниво. Више година радиле су школе за васпитаче у Црквеници, Петровцу на Мору и Охриду.

 Године 1972. изабран је за директора Основне школе "Браћа Рибар" (сада "Краљ Петар I") у Београду. Ова школа је, у то време, радила по експерименталном програму целодневне организације наставе (целодневна школа) и учења страног језика. У овој школи је остао све до 1980. године. Основна школа Браћа Рибар по својим остварењима била је једна од најугледнијих школа у тадашњој Југославији. Експертска група ОЕЦЕД-а боравила је и проучавала активност ове школе. Директор ОЕЦЕД-а (господин Gas) је одржао предавање у Београду у коме је најпохвалније говорио о раду ове школе. О раду ове школе писано је у појединим часописима у иностранству (Мађарска и Шведска).

Године 1978. изабран је за професора педагогије и дидактике на Педагошкој академији за образовање учитеља. Од 1978-1980. ове предмете предавао је хонорарно, а од 1980. прелази у радни однос.  Од 1980 до 1982. године био је помоћник директора за наставу, члан пословодног одбора а од 1982. до 1993. године је дирктор Академије до њеног укидања и оснивања Учитељског факултета. На Академији је покренута богата издавачка делатност, одвијао се рад педагошке трибине, покренута су многа важна, системска питања међу којима и потреба високошколског образовања учитеља. Залагањем Академије одржани су многи стручни скупови, округли столови о високошколском образовању учитеља. Коначно ова идеја, након расправе и залагања, које су трајале више од једне деценије, је и остварена.

По оснивању Учитељског факултета изабран је за професора дидактике. Такође је изабран и за првог декана овог Факултета и на овој дужности остао је до половине јануара 2002. године. Почетком октобра 2002. године је пензионисан.

Аутор је 37 књига и брошура и око 200 стручних чланака објављених у стручним часописима. Аутор је око 20 библиографских јединица објављених у Педагошкој енциклопедији и Педагошком речнику. Др Вилотијевић учествовао је у реализацији више научних пројеката. Био је члан тима за израду и реализацију пројекта Републичког завода Босне и Херцеговине Вредновање рада у основном и средњем образовању БиХ, Целодневне школе и др. Такође био је један од носилаца израде и реализације пројекта Чиниоци, индикатори и методе унапређивања васпитно-образовног рада у основном образовању чији је финансијер било Министарство за науку Републике Србије. Такође је био носилац више пројеката који су реализовани на Учитељском факултету: Наша основна школа будућности наручилац Министарство просвете Републике Црне Горе и Србије; Мултимедијалне интерактивне учионице и неки други пројекти.

      Др Младен Вилотијевић био је, и члан је редакција више часописа: члан редакције и главни уредник Педагогије (16 година) Економика образовања, Наша школа, Иновације у настави (одговорни уредник), Диреткор школе (одговорни уредник), Технологија образовања (главни уредник), Методичка пракса (одговорни уредник).

            Члан је и главни уредник Међународног часописа Образовање теорија и пракса чији су издавачи Руска академија образовања и Заједница учитељских факултета Србије.

Др Вилотијевић је учесник више научних и стручних конгреса и конференција: 8. конгрес Савеза педагошких друштава Југославије, 1995.; Међународни научни скуп Традиције и иновације у условима социјалних промена, Златибор, 1995.; Научни скуп у Москви Традиције и иновације у условима социјалних промена, септембар 1996.

            Др Вилотијевић био је члан више стручних друштава и организација: члан Просветног савета Србије, члан разних комисија Просветног савета Србије, председник Савеза педагошких друштава Југославије, председник Савеза заједница учитељских домова Југославије

            За своју научну, наставну и друштвену активност др Вилотијевић добио је више признања: Ордена заслуга за народ са сребрном звездом 1978. године; Ордена Вук Караџић, 2001. године; Октобарске награде Доситеј Обрадовић, 1979. године;

Члан је Руске академије образовања у Москви (1996).

 

Прва страна ] Претходна ]

Последња измена: okt-18