СРПСКА АКАДЕМИЈА ОБРАЗОВАЊА

Младен Вилотијевић рођен је 22. марта 1935. године у Сијерчу, општина Бајина Башта, Ужи­це. Основну четвороразредну школу завршио је у Костојевићима, нижу гимназију у Завидо­ви­ћима, Учи­тељску школу у Тузли. Апсолвирао је на Фило­зофском факултету у Београду, а дипломирао у Сарајеву. Последипломске сту­дије завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву. Маги­стри­рао на тему: Потребе уче­ни­ка као детер­ми­нирајући фактор про­гра­мирања васпитног рада у домовима уче­ника. Докто­рирао на истом факултету на тему: Утицај система ком­плексног вред­новања на вас­пит­но-образовне ре­зултате у школи.

Наставничку каријеру започео је у школама Босне и Херцеговине као учитељ у Чалићу, Лопарама, Растошници, Теочаку,  Јасиковцу, Чар­дачинама. Ра­дио у неподељеној школи и у комбинованим одељењима. Водио анал­фа­бетске течајеве, продужне течајеве (ранг млађих разреда основне школе) и течајеве основних знања (ранг шестогодишње основне школе) као и течајеве за просвећивање женске сеоске омладине. У Јасиковцу је отво­рио основну школу, био њен први учитељ, која је радила у згради намењеној за верску наставу (мектебу). Уз ангажовање мештана, без икакве државне помоћи, изграђена је нова школа. Учитељску каријеру, по одслужењу војног рока, наставио је у Моровићу, Србија, Аутономна покрајина Војводина.

Од 1960. године ради у Србији, на територији града Београда као директор Основне школе „Милорад Лабудовић Лабуд“ у  Барошевцу, а затим у Основној школи „Моша Пијаде“ у Рудовцима, општина Лаза­ревац. У Барошевцу је, уз новчана средства мештана дограђено неко­лико учионица и других просторија за потребе основне школе. Школе у Барошевцу и Рудовцима као веома афирмисане биле су изaбране за сараднике Југословенског завода за проучавање школских просветних питања. У Рудовцима је вршена експериментална провера програма васпитног рада који је сачинио Републички завод за основно образовање и образовање наставника.

Од 1966. до 1972. године био је руководилац васпитне службе  Дома желез­ничких ученика и студената у Београду. У то време ста­тус и делатност ових установа није била законски нити стручно-програмски регулисана и нормирана. Покренуо је оснивање За­јед­нице домова ученика Србије и био њен први председник. По­кре­нута је веома запажена активност у правном и стручном нор­ми­рању делатности ових институција. Активношћу Заједнице до­нет је први Закон о домовима ученика и први Програм васпитног рада ових институција. Покренута је запажена издавачка делат­ност. Ангажовањем колектива аутора написана је и прва књига „Васпит­ни рад у домовима ученика“ која је по, оцени тадашње стручне и научне јавности, написаних приказа од стране изузетно компе­тентних научника, оцењена као први уџбеник интернатске педа­гогије код нас (Златко Преград, Педагошки рад, Загреб).

Покренуо је школовање васпитача за домове ученика отва­рањем одељења Педагошке академије из Љубљане у Београду, и био његов први руководилац. Педагошка академија у Љубљани је једина у тадашњој Југославији имала смер за школовање домскх педагога. Одељење у Београду имало је свој одсек у Сарајеву. На овом Одељењу школовани су први домски васпитачи у Србији и Босни и Херцеговини. Договором са Филозофским факултетом у Сарајеву извршена је измена плана и омогућен наставак шко­ловања ових домскх кадрова на групи за педагогију Факул­тета. Покренуо је отварање Одељења за педагогију Филозофског фа­култета из Сарајева у Београду и био његов руководилац. У то вре­ме у Србији су још увек биле учитељске школе, те су на поме­нутом Одељењу љубљанске академије школовани и први учитељи са вишом спремом.

Као председник Заједнице домова ученика покренуо је из­раду вишегодишњих програма стручног усавршавања васпитача. По избору за председника Заједнице домова Југославије активност стручног усавршавања васпитача пренета је на југословенски ниво. Више година радиле су школе за васпитаче у Црквеници, Петровцу на Мору и Охриду.

 Године 1972. изабран је за директора Основне школе "Браћа Рибар" (сада "Краљ Петар I") у Београду. Ова школа је, у то време, радила по експерименталном програму целодневне организације на­ставе (целодневна школа) и учења страног језика. У овој школи је остао све до 1980. године. Основна школа „Браћа Рибар“ по својим оства­рењима била је једна од најугледнијих школа у тадашњој Југославији. Експертска група ОЕЦЕД-а боравила је и проучавала активност ове школе. Директор ОЕЦЕД-а (господин Gas) је одржао предавање у Београду у коме је најпохвалније говорио о раду ове школе. О раду ове школе писано је у појединим часописима у иностранству (Мађарска и Шведска).

Године 1978. изабран је за професора педагогије и дидактике на Педагошкој академији за образовање учитеља. Од 1978-1980. ове пред­мете предавао је хонорарно, а од 1980. прелази у радни однос.  Од 1980 до 1982. године био је помоћник директора за наставу, члан пос­ло­водног одбора а од 1982. до 1993. године је дирктор Академије до њеног укидања и оснивања Учитељског факултета. На Академији је покренута богата издавачка делатност, одвијао се рад педагошке трибине, покре­нута су многа важна, системска питања међу којима и потреба висо­кошколског образовања учитеља. Залагањем Академије одржани су многи стручни скупови, округли столови о високошколском образовању учитеља. Коначно ова идеја, након рас­праве и залагања, које су трајале више од једне деценије, је и остварена.

По оснивању Учитељског факултета изабран је за професора дидактике. Такође је изабран и за првог декана овог Факултета и на овој дужности остао је до половине јануара 2002. године. Почетком октобра 2002. године је пензионисан.

Аутор је 37 књига и брошура и око 200 стручних чланака објављених у стручним часописима. Аутор је око 20 библиографских јединица објављених у Педагошкој енциклопедији и Педагошком реч­нику. Др Вилотијевић учествовао је у реализацији више научних про­јеката. Био је члан тима за израду и реализацију пројекта Републичког завода Босне и Херцеговине Вредновање рада у основном и средњем образовању БиХ, Целодневне школе и др. Такође био је један од но­силаца израде и реализације пројекта Чиниоци, индикатори и методе унапређивања васпитно-образовног рада у основном образовању чији је финансијер било Министарство за науку Републике Србије. Такође је био носилац више пројеката који су реализовани на Учитељском факултету: Наша основна школа будућности – наручилац Мини­старство просвете Републике Црне Горе и Србије; Мултимедијалне интерак­тивне учионице и неки други пројекти.

      Др Младен Вилотијевић био је, и члан је редакција више часо­писа: члан редакције и главни уредник „Педагогије“ (16 година) „Економика образовања“, „Наша школа“, „Иновације у настави“ (одговорни уредник), „Диреткор школе“ (одговорни уредник), „Техно­логија образовања“ (главни уредник), „Методичка пракса“ (одговорни уредник).

            Члан је и главни уредник Међународног часописа „Обра­зовање – теорија и пракса“ чији су издавачи Руска академија образовања и Заједница учитељских факултета Србије.

Др Вилотијевић је учесник више научних и стручних конгреса и конференција: 8. конгрес Савеза педагошких друштава Југославије, 1995.; Међународни научни скуп „Традиције и иновације у условима социјалних промена, Златибор, 1995.; Научни скуп у Москви „Тра­диције и иновације у условима социјалних промена“, септембар 1996.

            Др Вилотијевић био је члан више стручних друштава и орга­ни­зација: члан Просветног савета Србије, члан разних комисија Прос­ветног савета Србије, председник Савеза педагошких друштава Југо­славије, председник Савеза заједница учитељских домова Југо­славије

            За своју научну, наставну и друштвену активност др Вилотијевић добио је више признања: Ордена заслуга за народ са сребрном звездом 1978. године; Ордена „Вук Караџић“, 2001. године; Октобарске награде „Доситеј Обрадовић“, 1979. године;

Члан је Руске академије образовања у Москви (1996).

[ Прва страна ] [ Претходна ]

Последња измена: mar-24